Кроз историју Великог рата откривамо вам животну причу Милунке Савић

Кроз историју Великог рата откривамо вам животну причу Милунке Савић

Milunka Savic vers 1930.
© RTS
Image locale (image propre et limitée à l'article, invisible en médiathèque)

Кроз историју Великог рата откривамо вам животну причу Милунке Савић, жене-борца српске војске, као и односе Француске и Србије током Првог светског рата.

Неколико чувених имeна и значајних догађаја обележили су војни однос Француске и Србије током Великог рата.

Први Срби које Французи истичу као значајне личности већ у предратном периоду су Петар Први Карађорђевић, његов син - престолонаследник Александар, премијер Никола Пашић и војсковођа Радомир Путник. Краљ Петар Први Карађорђевић, који се школовао у чувеној војној академији “Сен-Сир”, а потом борио као добровољац у француској војсци 1870. године, симбол је односа између ове две земље.

Француски команданти савезничких трупа на Солунском фронту Сарај, Гијома, а нарочито Д'Епере заузели су, а и даље заузимају, значајно место у колективном сећању Срба на рат. Услед победе савезничких снага, на чијем је челу био Д'Епере на Солунском фронту у јесен 1918. године и због учествовања у ослобађање Србије, после рата је добио почасну титулу војводе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Први међу славним тренуцима који су запечатили односе између српске и француске војске, неоспорно је победа коју су, на велико изненађење многих посматрача, однели Срби над Аустријанцима у августу 1914. године.

Потом је дошло време пораза, кад су у јесен 1915. године немачка, аустроугарска и бугарска војска напале Србију и кад је српска војска морала да се повлачи кроз снежне планине до обала Јадранског мора. Од тог тренутка, па све до краја рата, француска и српска војска биле су нераздвојне.

Француска ратна морнарица у великој мери је учествовала у евакуацији и превозу преживелих српских војника на Крф и у Бизерту.

Француска војска допринела је опоравку српске војске и њеном транспорту до Солуна, где је одиграла једну од кључних улога у савезништву са српским, британским, грчким, италијанским и руским трупама присутним на грчком тлу.

Под командом Франше Д'Епереа 18. септембра 1918. одвија се главна офанзива којом Срби ослободађају своју отаџбину, окупирану од краја 1915. године. Српска војска је била толико брза да је настала анегдота по којој је "само коњичка бригада Зуеноа-Гамбете могла да прати ритам који су наметали српски војници".

Историја Солунског фронта слабо је позната у Француској, ако изузмемо чувени подругљив надимак дат француским војницима - "солунски баштовани".

Живот и дела војника других нација, међу којима су српски војници, још је мање позната. Нико и не помишља да се у пешадијским редовима српске војске борила жена-наредник по имену Милунка Савић, којој је генерал Сарај после Битољске битке уручио орден Витеза Легије части и коју је годину дана касније адмирал Гепрат уздигао на ранг Официра Легије части.

За време рата, француски и српски листови штампани у иностранству ширили су животну причу ове жене-наредника, која је у Југославији после рата постепено пала у заборав. После Другог светског рата, она је готово потпуно ишчезла из колективног сећања. Смрт  ју је затекла 1973. године, сахрањена је у интими која се граничила са равнодушношћу.

Заправо, јавност је тек недавно "поново открила" Милунку Савић, кад је српска телевизија одлучила да сними историјски документарац о њеном животу.

Одјек овог документарца, чији је аутор Слађана Зарић, био је толико снажан да је после премијере филма српска влада одлучила да пренесе посмртне остатке Милунке Савић у Алеју великана, на Новом гробљу у Београду.

> Линк за документарац на француском језику